Никита је спустио лаптоп и окренуо се ка њој, уморан и иритиран.
„И он је твој пријатељ, и увек си га прихватала! Немој бити таква. Да ли ти је непријатно што се смеје? Он је исти као и увек, ништа више. Одувек си била превише осетљива на те ствари.“
Жана је уздахнула, али јој се лице напело.
„Не слушаш ме! Имао је дрскости да поново каже да би требало да 'направимо промену у нашем сексуалном животу' и предложио нам је да 'експериментишемо' са неким другим! Да ли си уопште свесна овога?! Да ли мисли да може тек тако да уђе у нашу спаваћу собу? Нећу толерисати ове глупости! А ти седиш тамо, ћутиш, као да је све у реду!“
Никита је осетио како му се крв леди. Артјом је умео бити груб, али не толико. Увек се шалио, али никада није прелазио ту границу. Можда јесте рекао нешто неприкладно, али је мало вероватно да су његове речи биле толико опасне.
„Чекај, јеси ли озбиљна? Артјом је то рекао?“ Никита је устао, осећајући како му се утроба напета. Никада није мислио да може бити тако озбиљно. „Али он се само шалио, Жана. Не прави планину од кртичњака. Зар не можеш једноставно мирно да разговараш са њим да се ово не понови?“
Жана је кључала од беса.
„Ти стварно ништа не разумеш! Како можеш тако да се шалиш? Ово није шала, Никита! То је једноставно неприхватљиво! И ти такође, стално га браниш! Доста је! Више га нећу толерисати да је стално у нашој кући, и ти то мораш да схватиш!“
Никита је осетио да му стрпљење скоро нестаје. Знао је да проблеми са Артјомом нису само свађе око његових шала, већ и да Жана није могла да прихвати његово пријатељство. То није био само неспоразум, већ борба за територију у њиховом односу.
„Претерујеш!“ Глас му се ооштрио. „Артјом ми је био пријатељ пре него што си ти ушао у мој живот. Нећу одустати од њега. Није покушавао да нам уништи животе, а ти... Правиш велику ствар ни од чега.“
Жана је узела своје ствари и кренула ка вратима.
„Добро. Нека све остане како јесте. Само имај на уму: нећу толерисати ове скандале у кући. Нећу се осећати као да сам на експерименталном пољу. Нека твој пријатељ задржи твоје шале, а ја ћу живети како хоћу.“
Никита је устао, зграбио кључеве и кренуо ка њој.
„Чекај. Не можеш тек тако да одеш из овог разговора, а да га не решиш! Жана, важно ми је да те чујем!“
Жана је већ била у ходнику и, не окрећући се, рекла је:
„Не чујеш ме. Чујеш само свог пријатеља. И претпостављам да те није брига како се осећам. То је то, Никита, на теби је да одлучиш.“
Тихо је залупила врата за собом и отишла. Никита је остао сам у празном стану, осећајући се као да га је хладан ветар ударио у лице.
Поново је бацио поглед на лаптоп, али више није могао да се концентрише. Све о чему је могао да размишља јесте како се њихова веза некако почиње распадати. Артјом, шале, њихов лични живот — све је то постало један велики проблем. И нико није знао како да га реши.
Никита је стајао у празном стану, покушавајући да смири буру која је беснела унутра. Схватао је да се са сваком речју, са сваком ситном свађом, све више удаљавају. Одувек је мислио да је њихова веза јака, али сада, сам у соби, обузео га је непријатан осећај да се нешто распада.
Знао је да је Жана отишла код мајке. У њиховој кући је увек постојала та невидљива баријера која би се појавила чим би почели прави разговори о осећањима. Избегавала их је. И он је то чинио. Било је лакше него разговарати о правим разлозима напетости. Никита је погледао на сат. Време се није померило. Устао је и пришао прозору.
Прошло је неколико сати, а напетост се није смиривала. Размишљао је о томе колико је мирно било раније, када су се смејали, разговарали о вестима, а не постављали тако тешка питања. Знао је да неће моћи да заборави Жанине речи, њене оптужбе. Па ипак, није могао да верује да је све тако озбиљно.
Звуци из кухиње прекинули су му мисли. Био је то његов телефон - порука од Артјома. Никита га је отворио и прочитао: „Хеј, јеси ли уопште жив? Имамо план за вечерас. Хоћеш да се опустиш?“
Никита се насмејао, али је смех био кратак и узнемирујући. Артјом му је и даље био најбољи пријатељ, али сада није био неко са ким би могао да разговара о садашњости. Једино што је било важно јесте како ће он и Жана пронаћи заједнички језик.
Окренуо је Жанин број, али је чуо само звучне сигнале. Није се јавила. Никита је поново окренуо њен број и поново је чуо само звучне сигнале.
„Можда је у праву?“ синула му је мисао. Можда би требало да покуша да се ослободи свега што их је спутавало? Али није знао да ли би могао да живи без онога што је био његов темељ — без интимности, без искрености коју су некада делили.
Ставио је телефон на сто, сео у столицу и почео да размишља. Мисли су му се ројиле по глави, али ниједна није доносила јасноћу. Све је било како јесте, а ипак више није било важно.
Можда ће поново разговарати сутра. Можда ће поново кренути својим путем, али нико не зна колико дуго ово стање може трајати. И што је још важније, шта ће се десити са њима ако се овако настави?
Како одабрати прекидаче, утичнице и подне вешалице: практични савети за ваш дом